Postoje putovanja koja planiramo godinama, i ona koja nam se pojave potpuno neočekivano, dajući nam priliku da uradimo nešto o čemu smo možda samo maštali. Moj prelazak Atlantika 2023. godine bio je upravo takav. Jedan poziv, jedna odluka i 23 dana na otvorenom okeanu promenili su moj pogled na jedrenje, more i sopstvene mogućnosti.
Zovem se Radomir Biberović. More je već tada bilo veliki deo mog života, a jedrenje mnogo više od posla. Ipak, do tog trenutka nisam imao iskustvo plovidbe van Mediterana. Preda mnom je bio Atlantski okean, ogromno prostranstvo koje razdvaja kontinente, sa svim izazovima koje takvo putovanje nosi.
Nisam znao tačno šta me čeka. Znao sam samo da postoji prilika koju možda neću dobiti ponovo.
Danas, kada se osvrnem na tih 23 dana, shvatam da prelazak Atlantika nije bio samo put od Evrope do Kariba. Bio je to susret sa samim sobom, sa sopstvenim strahovima i sa lepotom života koji se odvija daleko od kopna.
Kako je počela moja atlantska avantura?
Sve je počelo nakon završetka letnje sezone jedrenja na Mediteranu. Dobio sam ponudu od prijatelja da se pridružim prekookeanskoj ekspediciji kao drugi član posade, odnosno oficir na brodu.
Ponuda je stigla svega desetak dana pre polaska.
Na prvi pogled, zvučalo je kao ostvarenje sna svakog zaljubljenika u more. Međutim, kada shvatiš da ćeš narednih nekoliko nedelja provesti na jedrilici, hiljadama kilometara udaljenoj od sigurnog kopna, počinješ da razmišljaš drugačije.
Do tada sam imao iskustva sa Mediteranom, poznavao sam vetrove, promene vremena i izazove koje donosi jedrenje. Ali okean je bio nešto novo.
Jedna od stvari koje su me inspirisale bila je priča o devojci iz Australije koja je sa samo 16 godina krenula na put oko sveta. Razmišljao sam: ako je ona u tim godinama mogla da se upusti u tako veliku avanturu, zašto ja sa 25 godina ne bih pokušao da pređem Atlantik?
Naravno, nije bilo dovoljno samo želeti takvo iskustvo. Bilo je potrebno doneti odluku, prihvatiti odgovornost i biti spreman na neizvesnost.
Odlučio sam da idem.
Šestoro ljudi, jedna jedrilica i beskrajni okean
Na brodu nas je bilo šestoro: kapetan, ja kao oficir i četiri gosta koji su se pridružili ekspediciji kako bi doživeli prelazak Atlantika.
Na prvi pogled, šest ljudi na jedrilici možda ne zvuči kao posebno mali broj. Međutim, kada na istom brodu provodite 23 dana bez mogućnosti da jednostavno izađete, prošetate ili se osamite negde na kopnu, svaka sitnica postaje važna.
Na okeanu se život svodi na jednostavne stvari. Spavanje, obroci, smene, praćenje vremena, održavanje broda i briga o ostalim članovima posade postaju deo svakodnevice.
Svako ima svoju ulogu, a dobra komunikacija i međusobno poverenje nisu samo poželjni – oni su neophodni.
Pored navigacije i ostalih obaveza na brodu, imao sam još jedan zadatak. Po profesiji sam kuvar, pa sam bio zadužen i za pripremu hrane za celu posadu.
Kuvanje na jedrilici usred Atlantika sasvim je drugačije iskustvo od kuvanja u restoranu ili kod kuće. Prostor je ograničen, brod se neprestano pomera, a organizacija namirnica i vode zahteva planiranje.
Ipak, zajednički obroci imali su posebnu vrednost. U danima kada se oko nas nije nalazilo ništa osim vode i horizonta, obrok je bio prilika da se okupimo, razgovaramo i nakratko zaboravimo koliko smo daleko od kopna.
Na takvom putovanju shvatiš da luksuz ne mora da bude velika kabina, restoran ili udoban hotel. Ponekad je dovoljno da imaš dobar obrok, ljude kojima veruješ i jedrilicu koja sigurno plovi ka svom odredištu.
Šta se zapravo dešava kada danima ne vidiš kopno?
Kada govorimo o prelasku Atlantika, većina ljudi zamišlja snažne talase, oluje, dramatične prizore i borbu sa okeanom.
Stvarnost je često drugačija.
Tokom našeg putovanja nismo imali velike vremenske neprilike. Bilo je manjih oluja, ali su uglavnom bile kratkotrajne, ponekad u trajanju od svega nekoliko desetina minuta.
Iskreno, na Mediteranu sam doživeo i lošije vremenske uslove.
Ali najveća razlika između Mediterana i Atlantika nije nužno u visini talasa ili jačini vetra. Razlika je u udaljenosti od sigurnog kopna.
Na Mediteranu često imaš ostrvo, luku ili neku drugu mogućnost u relativnoj blizini. Na okeanu možeš da gledaš u svim pravcima i da danima ne vidiš ništa osim vode.
Ako se nešto pokvari, ako se neko povredi ili mu pozli, pomoć ne može da stigne brzo kao kada ploviš blizu obale.
Ta činjenica menja način na koji razmišljaš.
Počinješ više da ceniš preventivu, tehničku ispravnost broda, vremensku prognozu i svaku odluku koju donosiš. Na otvorenom okeanu nema mnogo prostora za nepromišljene poteze.
A onda postoji i nešto što je teško objasniti ljudima koji nikada nisu proveli toliko vremena na moru.
Tišina.
Nema saobraćaja, gradske buke, svakodnevnih obaveza ni uobičajenih prekida. Dan i noć smenjuju se svojim ritmom, a tvoj svet postaje mali prostor broda okružen beskrajnim plavetnilom.
U početku je to fascinantno. Kasnije počinješ da osećaš koliko si zaista daleko od svega poznatog.
Kada ti se misli poigraju sa tobom
Jedna od stvari koje sam naučio tokom prelaska Atlantika jeste da fizički napor nije uvek najveći izazov.
Ponekad je mnogo teže izboriti se sa sopstvenim mislima.
Kada provedeš dovoljno vremena na okeanu, bez uobičajenih distrakcija, počinješ da primećuješ koliko um može da utiče na tvoje raspoloženje i doživljaj situacije.
Jedan neobičan zvuk sa broda, promena vremena ili jednostavno pomisao na to koliko si daleko od kopna mogu da pokrenu čitav niz pitanja.
Šta ako se nešto pokvari? Šta ako vreme postane lošije? Šta ako se dogodi nešto nepredviđeno?
To su normalna pitanja, posebno kada se prvi put upuštaš u prekookeansku plovidbu.
Važno je, međutim, razlikovati opravdan oprez od straha koji počinje da kontroliše tvoje razmišljanje. Na brodu moraš da budeš svestan potencijalnih opasnosti, ali i sposoban da ostaneš smiren i donosiš racionalne odluke.
Posle dve nedelje neprekidnog ljuljanja čak sam i ja, uprkos iskustvu na moru, počeo pomalo da osećam posledice.
Morska bolest nije zaobišla ni mene.
Kapetanu i meni jedna od najvećih briga bila je mogućnost da se gosti ozbiljnije suoče sa morskom bolešću. Srećom, jedan od gostiju imao je tegobe samo tokom jednog dana.
Na kraju smo shvatili da je organizacija, strpljenje i međusobna podrška bila veoma važna za dobro funkcionisanje cele posade.
Na okeanu brzo naučiš da ne moraš svakog trenutka da budeš najjači ili da imaš odgovor na svako pitanje. Dovoljno je da znaš svoju odgovornost, veruješ ljudima oko sebe i ostaneš pribran.
Kvar autopilota usred Atlantika
Svako ozbiljno putovanje nosi mogućnost nepredviđenih situacija. Na našem se dogodio kvar koji nas je podsetio koliko je važno biti spreman na promene.
Tokom plovidbe pokvario nam se autopilot.
Za nekoga ko nije upoznat sa jedrenjem, možda zvuči kao manji tehnički problem. Međutim, tokom dugog okeanskog prelaska autopilot predstavlja veoma važan deo sistema za upravljanje brodom.
Kada ploviš danima i nedeljama, upravljanje brodom zahteva stalnu pažnju i organizaciju smena. Autopilot olakšava održavanje kursa i omogućava posadi da efikasnije rasporedi svoje obaveze.
Kada se takav sistem pokvari, moraš da prilagodiš način rada i organizaciju plovidbe novim okolnostima.
To je jedan od razloga zbog kojih iskustvo, tehnička pripremljenost i sposobnost prilagođavanja imaju toliku važnost u jedrenju.
Na okeanu ne možeš jednostavno da pozoveš servis i sačekaš da neko dođe do broda.
Moraš da proceniš situaciju, razmotriš mogućnosti i organizuješ posadu tako da plovidba može bezbedno da se nastavi.
Kvar nam je pokazao da ni najlepša avantura nije sastavljena samo od romantičnih trenutaka, zalazaka sunca i vetra u jedrima.
Pravo iskustvo dolazi do izražaja upravo onda kada stvari ne idu onako kako smo planirali.
Dolazak na Karibe: trenutak koji se pamti
Posle 23 dana na otvorenom moru konačno smo stigli do Martinika, francuskog ostrva u Karipskom moru.
Teško je opisati osećaj kada se posle toliko vremena provedenog usred okeana ponovo približavaš kopnu.
Kada danima gledaš isti horizont, a onda se pred tobom pojavi ostrvo, sve deluje drugačije. Boje, mirisi, vegetacija i prizori obale stvaraju osećaj kao da ulaziš u sasvim novi svet.
Martinik je bio završetak jednog velikog putovanja, ali i početak novog poglavlja.
Iza nas su ostali dani plovidbe, zajednički obroci, razgovori, smene, tehnički izazovi i trenuci kada smo morali da pronađemo mir u neizvesnosti.
Prešli smo Atlantik.
Za mene, koji do tada nisam plovio van Mediterana, to je bilo mnogo više od još jedne stavke u pomorskom iskustvu. Bio je to dokaz da ponekad treba prihvatiti priliku čak i kada ne možemo unapred da znamo kako će se sve završiti.
Ne zato što ne osećamo strah, već zato što smo spremni da učimo, prilagođavamo se i idemo korak dalje.
Šta me je Atlantik naučio o jedrenju?
Kada bih morao da izdvojim najvažniju lekciju sa ovog putovanja, rekao bih da je to poštovanje prema moru.
More ne možemo da kontrolišemo. Možemo da razumemo njegove obrasce, proučavamo vremenske uslove, održavamo brod i donosimo odgovorne odluke. Možemo da steknemo iskustvo i unapredimo svoje veštine.
Ali nikada ne smemo da zaboravimo da smo na moru gosti.
Druga važna lekcija jeste značaj posade. Brod može da bude odličan, navigaciona oprema moderna, a ruta pažljivo isplanirana, ali ljudi koji plove zajedno čine ogromnu razliku.
Strpljenje, odgovornost, komunikacija i međusobno poverenje predstavljaju osnovu svakog dobrog putovanja.
I, možda najvažnije, shvatio sam da se neke stvari jednostavno ne mogu naučiti iz knjiga ili videa. Možeš da proučavaš jedrenje, razgovaraš sa iskusnim moreplovcima i pripremaš se koliko god želiš, ali određena saznanja dolaze tek kada se nađeš u stvarnoj situaciji.
Upravo zato verujem da je jedrenje mnogo više od upravljanja jedrilicom.
To je način da upoznaš sebe, druge ljude i prirodu na jedan potpuno drugačiji način.
Od Atlantika do Eolia Sailing
Danas, kroz Eolia Sailing, želim da deo tog iskustva prenesem ljudima koji dolaze na brod.
Ne mora svako da pređe Atlantik da bi doživeo posebnu avanturu na moru. Ne mora svako da bude iskusan jedriličar, niti da zna sve o vetru, navigaciji i brodskim sistemima.
Ponekad je dovoljno da napraviš prvi korak i odlučiš da jednu nedelju provedeš drugačije.
Da se probudiš u mirnoj uvali, skočiš u tirkizno more, doručkuješ na palubi i posmatraš kako vetar polako pokreće jedra.
Da upoznaš mesta do kojih se ne stiže automobilom, otkriješ skrivene zalive i provedeš vreme sa ljudima koji dele tvoju želju za avanturom.
Upravo to želim da pružim gostima Eolia Sailing.
Moje iskustvo na Atlantiku naučilo me je koliko je važno biti odgovoran, prilagodljiv i spreman na nepredviđene situacije. Ali me je istovremeno podsetilo zbog čega sam se uopšte zaljubio u more.
Zbog osećaja slobode. Zbog jednostavnosti života na brodu. Zbog trenutaka kada shvatiš da ti za sreću ne treba mnogo.
I zbog činjenice da te svako novo putovanje može nečemu naučiti.
Prelazak Atlantika 2023. godine ostaje jedno od najvažnijih iskustava u mom životu. Dvadeset tri dana na okeanu promenila su način na koji gledam na plovidbu, odgovornost i sopstvene granice.
A more? More je i dalje tu, sa novim rutama, novim izazovima i pričama koje tek treba da budu ispričane.
Možda je sledeća upravo tvoja.
